Професионалне компетенције стручних сарадника и сарадника –
допринос континуитету, развојности и одрживости промена у пракси предшколске установе
Врњачка Бања, 03. – 06. април 2025.
Иза нас су 17. стручни сусрети стручних сарадника и сарадника предшколских
установа Србије под називом “Професионалне компетенције стручних сарадника и
сарадника – допринос континуитету, развојности и одрживости промена у пракси
предшколске установе”. Ове године су Стручни сусрети стручних сарадника
традиционално место размене и учења, критичког преиспитивања како праксе
предшколства тако и друштвеног контекста у којем се предшколство одвија, али више
него икада пре, место дијалога о питањима вредности које као предшколци делимо.
Четвородневни рад се одвијао кроз 7 пленарних излагања, 18 презентација, 4
радионице, две фокус групе, 5 постер презентација и један округли сто.
У пленарном делу су учествовали представници Министарства просвете Републике
Србије, представници Филозофског факултета у Новом Саду, Завода за унапређење
образовања и васпитања, као и представници Удружења стручних сарадника и
сарадника предшколских установа Србије. Пленарни део је, како ће исходи и увиди са
скупа показати, дао јасан оквир за рад у групама на самим сусретима и препознат је
као посебно вредан у смислу јасне повезаности са темом овогодишњих стручних
сусрета. Постојање ове заједничке нити која прожима читаве сусрете од пленарног
дела до самог краја сусрета је резултат рада и промишљања програмског одбора који
је задатак заједничког разумевања кључних појмова – развојности, континуитета и
одрживости и њихову међузависност са друштвеним контекстом обавио дефинисањем
јасног референтног оквира за рефлексију. Овај оквир нам је на овим сусретима
омогућио промишљање о начину на који градимо квалитетнију праксу и преиспитујемо
личну моћ и одговорност у том процесу, али и уважавање и суочавање са њеним
границама уоквиреним друштвеним контекстом са сталним проналажењем начина да
будемо, како смо чули у пленарном делу, учесници а не пролазници у сопственој
пракси.
Увиди и закључци
У свим облицима рада на сусретима доминантан увид је да аутори радова препознају
и успешно идентификују континуитет, развојност и одрживост промена које
инцирају и воде у својим установама. Ове димензије предшколске праксе се обезбеђују
кроз: осигуравање континуитета кроз сарадњу на свим нивоима – од породице, преко
предшколске установе, школских управа, Министарства просвете и свих других нивоа
образовања, као и кроз умрежавање актера у овим различитим системима. У
сагледавању развојности предшколске праксе закључак је да она почива на
конструкцији а не инструкцији знања, да се до ње долази изградњом заједничких
значења, а да се као најчешћа референтна тачка од које промена почиње у пракси,
поред програмске концепције види и процес самовредновања. Одрживост се у
радовима сагледава на два нивоа – личном и организацијском и препознаје се као
неповратна промена. Овај аспект квалитета рада је најтеже обезбедити и његово
осигуравање се види најчешће кроз неку врсту формализације кроз интеграцију
промене у стратешка документа установе. Ово отвара питања предности али и
недостатака формализације као начина осигуравања одрживости.
Када се ради о увидима о развоју компетенција стручних сарадника, закључак са
већине сесија је да су вредности у оквиру компетенција често виђене као предуслов за
развој специфичних знања и умења или језиком самих модератора – оно што нам је
вредно и самим тим важно имаћемо мотивацију да унапређујемо кроз стицање
специфичних знања и умења.
Доминантна компетенција и ове, као и прошле године је компетентност за сарадњу и
заједништво. Развијеност ове компетенције се најчешће види као предуслов за развој
свих осталих, нарочито компетентности за развој реалног програма. Ово се објашњава
неопходношћу стварања и одржавања квалитетних односа поверења, заједништва и
дељења одговорности са актерима и сарадницима у процесу развијања реалног
програма. Оно што је препознато као потребна подршка даљем развоју компетенција је
укључивање критичких пријатеља из других установа, хоризонталне размене,
умрежавање, али и јачање сосптвених знања кроз савременију, стручну литературу
коју треба учинити доступном.
Током сусрета смо чули о унапређеним областима рада стручних сарадника као
што су сарадња са породицом, локалном заједницом, развијање заједнице учења,
процес руковођења, јавно професионално деловање стручног сарадника, подршка
васпитачима у развијању реалног програма, подршка трансформацији културе вртића
подржавање процеса стручног усавршавања кроз хоризонталне размене, увођење
приправника у посао, развојно планирање, транзиција у школу, партиципација и чули
смо и о новим, савременим концептима који говоре о детињству. Од наведених
области рада, тема транзиције од вртића ка школи је покренула богате дискусије у
којима је препозната квалитативна промена и унапређење овог процеса, уз
истовремене изазове који иду из неусклађености парадигми два нивоа образовања,
као и из иницијативе за сарадњу која доминантно иде из предшколског система ка
школама. Питање формализације сарадње два система је отворило дилему да ли нам
је у овом процесу потребна нека врста водича за транзицију који би представио
генерализована исксуства у процесу као смернице за његово планирање.
Као и на сваким Сусретима, чиме заправо и меримо испуњеност циљева сусрета,
током размена и након дискусија су се покренуле различите иницијативе за променом.
На овогодишњим сусретима учесници су посебно резоновали са идејом да кроз
проактиван приступ истраживању документовања стручних сарадника и комуницирање
добијених резултата са надлежним системима јесте могуће иницирати промене у овој
области рада стручних сарадника. Овај пример је посебно важан јер јасно приказује
како усмеравањем личне моћи, преузимањем професионалне одговорности и
постављањем питања о сопственом раду, стручни сарадници иницирају и воде
промене и граде квалитетнију праксу.
У духу развојности као својства предшколске праксе које нас подсећа да је само
промена трајна, питања која остају иза нас и нашег рада на овим сусретима, а
која ће нас у наредном периоду сигурно водити новим квалитативним скоковима у раду
и свакако ће бити уграђена у предстојеће размене и дискусије које настављају да се
воде са, надамо се јаснијим фокусом након 17. сусрета, су: питања заједничког
разумевања програмске концепције, питања изградње односа поверења за које
можемо да кажемо на основу свега што смо чули да јесу предуслов квалитетне праксе,
питање границе између личне и колективне одговорности, питање одређивања
приоритета у раду стручних сарадника, питање увођења приправника у посао, значење
дељеног лидерства, покретање рефлексије у заједници и на крају не најмање важно
питање видљивости стручног сарадника у свим процесима о којима смо говорили
током стручних сусрета. Важан увид у вези са видљивошћу који нам може бити
смерница до следећих сусрета је свакако закључак да ће она постојати онда када се
одговара на реалне потребе различитих актера у предшколству и када се
вишеперспективност која иде из тога интегрише у праксу.
У закључку можемо рећи да је континуитет предшколске праксе обезбеђен активним
деловањем стручних сарадника и сарадника у оквиру процеса који су дубоко уграђени
у предшколску праксу, да је развојност неодвојива од праксе у оној мери у којој
развијамо рефлексивност, не само као вештину, већ је негујемо и као вредност, а да
нам је одрживост највећи изазов због дељене одговорности и граница личне и
професионалне моћи оивчене друштвеним процесима. Оно што је надређено овим
трима димензијама предшколске праксе јесу односи сарадње и заједништва и
вредности које произилазе из тога. Стога, најважнији исход овогодишњих сусретања би
био повратак у наше установе са идејом да квалитетна пракса предшколства почиње,
развија се и одржава нашим свакодневним бирањем да вредности предшколства
живимо на својим радним местима као и ван њих, да у том процесу препознајемо и
активно тражимо и пружамо подршку у суочавању са изазовима. Неопходност изазова
за даљи развој је оно што предшколску праксу чини прогресивном, инклузивном и
демократском заједницом коју заједничким напорима стварамо. У духу паралелних
процеса о којима смо такође причали на овим сусретима, а који се тичу пресликавања
односа надређених система према предшколству, на односе предшколства према
породици, а породице према детету, наглашавамо важност развијања предшколске
заједнице која почива на поменутим вредностима.
Хвала свим учесницима на доприносу 17. стручним сусретима.
Марија Перић Председница програмског одбора 17.стручних сусрета стручних сарадника и сарадника предшколских установа Србије
