„ОСНАЖИВАЊЕ ПРАКТИЧАРА КРОЗ РЕФЛЕКСИВНИ ПРИСТУП“

Апстракт:  Рад који је испред нас представља заједничко промишљање педагога и васпитача у циљу унапређења васпитне праксе. Свакодневни сусрети са инспиративном васпитном праксом, увођење новог програма, али и изазови које носи недостатак кадра, не/структурираног материјала којим се подупире дечја игра и истраживање…Грађење заједничких простора и подстицање вршњачког учења, који је истовремено симбол заједништва једног вртића… Смислено увођење родитеља у васп. образ. рад и покушаји сарадње са локалном заједницом – као подршка видљивости детета у заједници…Инспирација коју сам као стручни сарадник нашла у другим вртићима, али истовремено реални контекст сваког од њих оснаживали су и мене као компетентног члана те заједнице.

Где смо у односу на почетну тачку „Година узлета“, и колико смо се заиста променили?

Кључне речи: дете, заједница праксе, рефлексија

Увод

Вртић „Пачја школа“, једно од четири језгра промене у предшколској установи  „Др Сима Милошевић“-  вртић је који има специфичну културу заједнице. Истовремено он је препознатљив у локалној заједници, али и нашој предшколској, хоризонталној заједници по доброј међусобној комуникацији запослених, по грађењу односа. Вероватно је то један од разлога да је управо он један од одабраних за језгро промене.

Запослени у колективу, њихови узајамни односи – од васпитача (медицинских сестара васпитача и васпитача), сестре на превентиви, техничко особље, родитељи који долазе…њихов заједнички и узајамни допринос, све то подстицало ме је на честа промишљања. Једно од питања које сам постављала испред себе било је – да ли могу више да пружим унапређењу праксе овог вртића, односно његове заједнице?

Повремено се повлачила и паралела између Центра кластера „Земунски бисер“, где сам била више ангажована, али бих у следећем кораку схватила да сваки од вртића управо има свој реални контекст, и да је тоуправо оно место у коме се сви чланови заједнице, као и сви они који долазе ту осећају баш добро.

Сарадња са менторком у периоду пилотирања основа програма „Године узлета“ десила се у време короне, и на жалост, није дала очекиване ефекте. Ипак, чини ми се да је баш тада, управо у том интервалу и дат допринос отворености и подршке у међусобној комуникацији.

Култура и структура у вртићу – да ли су неминовно повезане?!

„ Позитивна култура вртића представља сарадничку културу, културу заједничке одговорности, културу дијалога, међусобног поверења, партиципације, истраживања своје праксе“, (др Лидија Вујичић, Учитељски факултет – Ријека).

Сусрет са чланком професорке др Лидије Вујичић помогао ми је да на колектив вртића гледам кроз различите сегменте. Са много очекивања васпитачи – практичари су гледали у наше заказне састанке, материјале које сам припремала, договоре око заједничких промена.

Састанци су се одржавали по договору, према потреби и могућностима колектива. Долазили смо сви припремљени и са много очекивања једни од других. Свесни смо да на сваком састанку имамо прилику да учимо једни од других. Теме су се отварале и проширивале. Сви чланови тима долазили су са свескама, коришћеном литературом, показивали фотографије направљене у просторима вртића и ван њега.

Све лакше су се отварале ка локалној заједници – школа, сарадња са професорима била је посебан изазов. Раније су врата школе била затворена за све, сада су у њој сарадници који са одушевљењем прихватају сарадњу, долазе у вртић и позивају нас у своје просторе.

На многим местима у насељу Галеника, где се налази наш вртић, постоје наши процесни панои, где процес учења и истраживања деце и одраслих у нашем вртићу и ван њега постаје видљив. А самим тим и дете постаје видљиво у заједници у којој одраста. На овај начин родитељима постаје смислено учење деце у вртићу. Зато се радо укључују и на различите начине дају допринос развоју наше заједнице. Највише је препознатљив допринос родитеља кроз мобилијаре у дворишту вртића, учешћу у разним пројектима, али и кроз повезивање са локалном заједницом и експертима у њој.

Вртић који има три јаслене групе и девет вртићких, дакле двадесет четири васпитача, наравно да не може бити савршен. Одласци на боловања, различита узрасна структура запослених, па и различита мотивација  – усмеравала је и вођење састанака. Било је и различитих исклизнућа. Са пуном подршком  и разумевањем освестили смо да свако од запослених има различите афинитете. Истовремено, свима је било јасно да је наша професионална обавеза да дамо свој максимум како би пружили прилику сваком детету да буде: јединствено и целовито биће, компетентно и богато потенцијалима, активни учесник заједнице вршњака и одраслих,  посвећено учењу, креативно и као круна свега – биће игре.

У међусобно подржавајућој заједници, решења су се сама нудила, без освртања на тешкоће. Некако заједно смо схватили да нам је тако свима лакше, да никад ниси сам и да увек можеш да се професионално ослониш, те да се тако осећаш сигурније.

Наравно да постоје ситуације које пољуљају и највећи „брод“. Велика присутност деце у групама и притисци да се упише „још једно дете“, деца са сметњама у развоју, неадекватан простор вртића – мале квадратуре собе, узани ходници, собе без тоалета, кадар који се често мења, као и одлазак руководиоца (услед здравствених тегоба ) који је био темељ и ослонац у колективу. 

Дечји вртић је живи систем. У њему су промене честе, али то уноси живу енергију у све нас. У оне који прихватају и желе да се мењају сами. И та сазнања до којих су дошли посматрајући децу у својој групи и њихово вршњачко учење и истраживање у свим просторима вртића, желе да размене са другим практичарима, али и да прихвате сугестије за променама.

 (Клапаред је једном приликом рекао да је живот као вода – као река, или као бара. У коју ћемо ући – сами правимо избор!).  

Кажу да лептир који залепрша крилима у Србији може да изазове ураган у Америци?! Чини нам се да се грађење добрих односа и култура који се негују у вртићу, шире на окружење, и постају препознати у свом микро окружењу. И шире.

Оно што недостаје практичарима (према њиховим изјавама) јестечешћа хоризонтална размена. Имали су различите прилике и  примали просветне раднике  из различитих институција. Њихови гости из године у годину су и студенти педагогије са Филозофског факултета, Универзитета у Београду, на пракси.

Такође, васпитачи у „Пачјој школи“ организовали су и стручне размене са колегама из београдских предшколских установа, као и установа из Србије. На моју  жалост, они нису имали прилике да виде како њихове колеге у другим предшколским установама развијају реални програм, каква је култура вртића у другим установама. За овај корак  вероватно и ми стручни сарадници носимо одговорност , па ето прилике да  у наредном периоду заједно  радимо  на јачању и овог облика професионализма. На крају крајева, најновија истраживања указују да хоризонтална размена даје највећи  допринос унапређењу професионалне праксе!

Вртић „Пачја школа“ имао је велике промене и у годинама пре Основа програма „Године узлета“. Промене су се односиле на простор, структуру група, руководиоца вртића, грађењу партнерских односа са породицом.

Васпитачи практичари су били припремљени на промене, али је у том периоду недостајала отвореност на састанцима, па самим тим и већа размена између група.

Основе програма „Године узлета“ промениле су парадигму  како видимо  дете, а све је почело управо променама у простору, већим поверењем у дете, његове снаге. Уз поверење у дете уследило је и повезивање између група, као и међусобна подршка.

Кроз тимове које смо развијали на нивоу вртића, али и на нивоу Установе, кроз не/формалне састанке, користећи сваку прилику за размену и учење, заједно смо изградили наше компетенције, постајући професионално јачи и истовремено отварајући нове зоне професионалног развоја. Васпитачи су све више развијали свој професионализам, веровали у себе – своје компетенције, своје колеге, у заједницу. На тај начин, све се више  оснажила заједница и њена Култура.

Закључак

Отвореност за промене гради се у континуитету. Подршка стручног сарадника као члана Тима колектива је од изузетног значаја. Грађење поверења је у основи ових односа. Количина састанака – одржавање одређеним данима у недељи, одлазак стручног сарадника редовно на терен, нису од пресудног значаја за јачање културе вртића. Мишљења сам да су од пресудног значаја начин комуникације, међусобно ослушкивање, разумевање и подршка. Подршка осталих чланова стручног тима и управе такође су од посебног значаја, баш као и подупирање диверсификованим програмима који уносе свежину у Културу једног вртића.

Литература: 

1. Основе програма предшколског васпитања и образовања „Године узлета“, Београд, 2018.
2. Крњаја, Ж., Павловић Бренеселовић, Д.(2017), Калеидоскоп, Пројектни приступ учењу, Београд, ИПА
3. Крњаја, Ж.,(2016). Где станује квалитет(3): Развијање  праксе дечјег вртића. Београд, ИПА.
4.  Vujičić L.(2011) Kultura vrtića – sustav koji se kontinuirano mijenja i uči; Učiteljski fakultet Sveučilišta u Rijeci

Татјана Ристивојевић

ПУ „Др Сима Милошевић“, Београд – Земун

ОД ИЗАЗОВА ДО ЗАЈЕДНИЧКИХ КОРАКА НАПРЕД – ДЕМОКРАТСКО – ИНКЛУЗИВНА ПРАКСА У ВРТИЋУ

Апстракт: Кроз рад желимо да прикажемо како се развијала пракса у ПУ,,Лане“ Кучево у раду са децом којој је потребна додатна подршка. У нашој установи рад са децом којој је потребна додатна подршка није нешто што је ново. Постојала је развојна група у једном кратком периоду од 2003-2004. године, у којој је са децом радио дефектолог логопед. Након тога сва деца су прешла у редовне групе. Од 2008. године, од када педагог ради у установи слика инклузије се доста променила. Као стручни сарадник прошла је различите фазе, од изазова, несигурности, осећаја немоћи до оснажености, подршке и савладаних препрека. Тимским радом временом смо постигли видљивост и разумевање не само код родитеља него и у локалној заједници.

Кључне речи: инклузија, тимски рад, сарадња, подршка, изазови.

Увод:

Континуитет – референтна тачка (Оно од чега смо кренуле)

Као млади педагог 2008. године почела сам да радим у ПУ,,Лане“ Кучево. Ушла сам у установу у којој је неговање инклузивног приступа у раду са децом било нешто што није било непознаница. У установи је постојала развојна група у једном кратком периоду, препозната је била потреба за додатном подршком деци и родитељима. Како су деца која су боравила у развојној групи узрасно прерастала и прелазила у друге образовне системе, због неиспуњавања законских регулатива престала је потреба за радом исте.

Доступношћу дигиталних технологија, другачијим породичним васпитањем, стилом живота родитеља, долази до тога да се из године у годину уписује све већи број деце са различитим проблемима. Први сигнал нам је био све слабији речник деце и различити облици поремећаја развоја говора. Упоредо са тим растао је и број деце који показује различите облике промена у понашању.

Развојност – процес промене – садашњост

Више је изазова било у раду са децом којој је потребна додатна подршка. Један од њих је био страх родитеља и неприхватање да дете има проблем бранећи се на разне начине (дете размажено, тврдоглаво, неко из породице је касно проговорио, код куће дете прича, не знамо зашто је овде у вртићу другачије и низ сличних одговора…). Додатни изазов нам је био и тај што живимо у малој средини у којој су присутне предрасуде и страх од стигматизације и дискриминације.

ИРК је била следећи изазов из разлога што се није састајала често, затим су извештаји каснили и по неколико година.

Трећи изазов био је Дом здравља и педијатријска служба. Више пута смо сестра на превентиви и ја упућивале родитеље на педијатријску службу, где би родитељи наишли на неразумевање.

Четврти изазов била је потреба за додатним ангажовањем самих васпитача који имају дете у групи коме је потребна додатна подршка. Проблем се испољавао кроз константно преиспитивање да ли радимо праве ствари за то конкретно дете, а у већини случајева биле су усамљене, подршку родитеља нису имале. Поред тога недостајала нам је и медицинска документација. Спроводио се индивидуализовани приступ у раду са дететом. Кроз белешке о деци и протоколе за праћење развоја сваког детета бележио се напредак деце, потребе за подршком коју ми у установи детету можемо да пружимо.

Пети изазов је било неразумевање локалног окружења. Као једини стручни сарадник у малој предшколској установи наилазила сам на недовољно разумевања потребе да непосредно боравим у групи и реализујем тај део свог рада. Била је потребна додатна енергија да се савлада и та препрека и увиди значај и функција стручног сарадника педагога у предшколској установи.

У раду са децом којој је потребна додатна подршка биле смо подршка једни другима, васпитачи мени и ја васпитачима. Та подршка огледала се у размени информација, прослеђивању чланака са стручним препорукама на које смо наилазиле. Затим пратиле смо радове на тему инклузије на стручним сусретима, подршка су нам били и правилници и закони, Основе програма које заговарају инклузивни приступ и доступност предшколског система васпитања и образовања за сву децу (Правилник о основама програма предшколског васпитања и образовања, 2018). Врло често смо се консултовале са колегама из окружења. Прошле смо и обуку „Наставници као носиоци квалитетног образовања за сву децу“.

Шта смо све то промениле?

Промене у пракси кренуле су променом мог начина рада, комуникације и приступу изазовима. Увидела сам да су ми колегинице највећа подршка у превазилажењу изазова и у складу са тим дошло је до реализације промена у нашој пракси. Из добре комуникације произашла је сарадња између стручног сарадника и васпитача, где васпитачи у стручном сараднику виде подршку, оснажење и помоћ у сваком моменту. Васпитачи педагога виде као партнера у реализацији васпитно образовног рада и решавању педагошких ситуација.

Рад СТИО је транспарентнији, састанци тима су садржајнији, отворенији, излиставани су предлози и идеје за даљи рад са дететом. Тимови око детета се чешће састају и у тимове око детета су укључена оба васпитача, стручни сарадници, родитељи и по потреби директор.

Педагошке профиле радимо у више нивоа (Закон о основама система образовања и васпитања 2023.). Некада сами васпитачи напишу педагошки профил, па га након тога заједнички пролазимо, допуњујемо, а некада одмах сви заједно сагледавамо јаке и слабе стране детета и излиставамо потребе за подршком са конкретним препорукама за дете. Оно што смо одмах промениле јесте да смо у предлозима за подршку спустиле очекивања, сагледале дете са његовим потенцијалима и ишле корак по корак напред са ситним изазовима за дете. То нам се показало као изузетно позитивно. Следећи ниво израде педагошких профила је било анализирање истих са родитељима. Изазов доласка и нелагодност саме ситуације и саопштавања родитељима да је потребно додатно и наше, али и њихово ангажовање како би дете напредовало превазишле смо кроз отворене разговоре где смо користиле сендвич технику саопштавања информација.

Родитељима смо прилазиле реченицом: „Хајмо да се договоримо шта можемо ми у вртићу да урадимо, а да ви то исто код куће наставите, па да видимо након неког времена шта нам је следећи корак“. Овакав приступ нам се показао изузетно добар, јер су родитељи у нама видели подршку, разумевање и помоћ.

Процес прихватања да дете има неки проблем је врло тежак и пролази кроз више фаза код самих родитеља, од неприхватања, одбијања, препознавања проблема, беса и туге до прихватања проблема и кретања у решавање истог. Кроз стручно усавршавање смо се оснажиле да не схватамо лично родитељска осећања док пролазе те фазе, већ смо давале све од себе да поред свега родитељима будемо подршка.

Врло значајан ресурс који имамо и који нам доста помаже као спона између предшколке установе и локалне самоуправе је члан општинског већа задужен за образовање. То је лице које је и само долази из образовног система и познаје проблематику рада са децом-препознаје недостатке и важност рада на истима. Једна од ствари у којима је значајно помогла јесте и инсистирање на раду и ажурности ИРК.

Са промењеним саставом ИРК од прошле године имамо јако добру сарадњу. На иницијативу наше Установе и представника локлалне самоуправе организован је састанак са члановима ИРК где смо их упознали са нашом проблематиком и дошли до заједничких корака у даљем раду. Препереку подношења захтева за ИРК код родитеља превазишле смо тиме што смо родитељима предочиле све добробити како за дете тако и за родитеље. С обзиром да логопедски и дефектолошки третмани захтевају додатна материјална средства, а у нашем окружењу немамо исте, материјална помоћ родитељима је изузетно значајна. Уз то родитељи би добили препоруке за даље специјалистичке прегледе и уједно би увидели да нису сами и да заједно можемо много да постигнемо. Различитим приступима са родитељима градимо заједницу поверања и подршке превазилазимо препреке које су пред дететом и нама.

Један од изазова је и препознавање потребе за личним пратиоцима. Свесни чињенице да локална самоуправа као наш финансијер, али и финансијер ИРК и личних пратилаца, одлучиле смо се за отворене разговоре и упознавање предстваника локалне самоуправе са нашим проблемом. У превазилажењу овог проблема у многоме нам је помогла садашња директорка С. Илић док је била васпитач у сарадњи са мајком детета из групе коме је потребна додатна подршка. У овом сегменту нам је велики искорак јер сада имамо два лична пратиоца у нашој Установи, три особе које су прошле обуку из нашег окружења за личног пратиоца и остварену сарадњу са Друштвом за церебралну парализу из Ивањице преко којих наша локална самоуправа реализује обуке и услугу личног пратиоца. Месна заједница и председник месне заједнице су нам у овоме помогли јер је лице које нас је повезало са Друштвом за церебралну парализу управо председник месне заједнице, који и сам има сертификат за личног пратиоца.  Имамо и шест васпитача у установи који су остварили право на увећање зараде од 3% по детету. Такође, локална самоуправа са садашњим руководством је посебно имала слуха за потребе те деце и родитеља, па су нам на наш предлог одобрили нову систематизацију о запошљавању стручног лица. Од ове радне године наша установа је оснажена и са сарадником дефектологом-едукатором и рехабилитатором. Колегиница је и члан ИРК што нам је још један сегмент више у сарадњи и тимском раду. Колегиница дефектолог индивидуално ради са сваким дететом коме је потребна додатна подршка, пружа подршку васпитачима, личним пратиоцима, мени као педагогу, али и родитељима. Веома нам је битно да истакнемо да је видан напредак код све деце са којима она ради.

Разговоре са родитељима обављамо заједно са васпитачима група. А сваком разговору са родитељима предходи тимски договор и припрема разговора, који су нам циљеви и шта желимо да постигнемо тим разговором. Када из ове перспективе сагледамо одржавање састанака, можемо изнети да су исти били иницирани од стране различитих актера како на нивоу установе (тимови око детета, СТИО), тако и са родитељима и локалном самоуправом. Некада су разговоре иницирали васпитачи, некада стручни сарадници, а некада родитељи. Иницијатива разговора са представницима локалне самоуправе потекла је од родитеља и садашње директорке установе. Теме састанака смо заједнички дефинисале у складу са тренутним потребама и изазовима, на исти начин је планирана и динамика одржавања састанака.

Још једна врло значајна ствар у раду са децом којој је потребна додатна подршка јесте и документовање. Од како радим у установи СТИО је на моју иницијативу радио и на различитим протоколима за праћење развоја и напредовање деце. Од протокола по развојној мапи и аспектима развоја деце долазиле смо до различитих решења све у зависности како би нам се показали у пракси. Оно што сада користимо од документације, јесу педагошки профили и планови мера индивидуализације за децу којој је потребна додатна подршка. Поред тога сваки васпитачки пар води портфолио детета, белешке на месечном нивоу о раду са дететом, које изазове поставља пред дете, реакције детета, напредак детета, а као доказ фотографије. У реализацији рада са дететом и конкретним смерницама доста се консултујемо међу собом, али највећу подршку имамо од колегинице дефектолога. Као стручни сарадник педагог имам посебан регистратор са фолдерима за свако дете у коме се поред наших педагошких профила налази и медицинска документација коју су нам доставили родитељи. И тако хронолошки имамо све постављено.

Иако су велики искораци направљени, имамо и даље изазове, али се трудимо да сваки изазов сагледамо из више углова, тимски и крећемо у решавање сваког изазова постављањем ситних корака. Ситни и конкретни кораци нам помажу да идемо сигурније ка напретку и добробити деце.

Одрживост – будућност

Кроз призму рада и са временске дистанце од 17 година рада у Установи трудила сам се да унапредим своја знања и вештине. Отвореним приступом и признавањем да је и мени потребна подршка исказивањем велике жеље за тимским радом унапредила сам себе као стручног сарадника педагога. Сваким даном учимо, учим и ја, усавршавамо се, размењујемо искуства,   знања и идеје.

Један од наредих корака јесте да ресурс родитеља подигнемо на виши ниво. Планирају се радионице са родитељима који имају децу са додатном потребом за подршком коју би водиле стручни сарадници, васпитачи и родитељи који су искорачили и имају позитивна искуства.

Један од будућих корака нам је да покренемо иницијативу (можда баш ми са овог скупа сада) да само Министарство здравља усагласи државну и приватну праксу. На тај начин би приступ информацијама био доступан, јер велики број родитеља заобилази државне институције из разлога што желе да проблем детета буде невидљив кроз систем.

Такође, идеја нам је да направимо и пројекат који би кроз семинар поделиле са колегиницама. Желимо да прикажемо нашу праксу и да кроз анализу ресурса колегиницама помогнемо да препознају своје потенцијале и савладају неке своје изазове.

Закључак

Компетентност стручних сарадника/сарадника: Реалност наше делатности јесте та да живимо у времену где је пораст броја деце којој је потребна додатна подршка. Узимајући то у обзир мењамо нашу праксу, мењамо слику о детету, континуирано радимо на личном унапређивању, стечена знања и вештине делимо међу собом како би добробит детета била већа. Користећи ресурсе које имамо у установи и окружењу и гласним говором о томе шта нам представља изазов, изазове један по један по приоритетима које саме одређујемо решавамо. Појединац не може промену постићи сам, али је може покренути и уз помоћ Тима реализовати. Да би се десила промена коју желимо да постигнемо морамо кренути од промене нас самих. Кроз помоћ, подршку, сарадњу и учење можемо постићи промену. Промена се не може десити од једном, малим корацима и континуитетом можемо постићи велике промене, али не сами, тимски је лакше и успешније.

Литература:

Zakon o osnovama sistema vaspitanja i obrazovanja (2023). „Sl glasnik RS“, br. 88/2017, 27/2018, dr.zakon 10/2019, 27/2018, -dr. zakon 6/2020, 129/2021 i 92/2023; Zakon o predškolskom vaspitanju i obrazovanju (2021). „Sl. glasnik RS”, br. 8/2010, 101/2017, 113/2017, -dr. zakon, 95/2018, dr. zakon, 10/2019,86/2019, dr. zakon, 157/2020, dr. zakon, 123/2021, dr. zakon i 129/2021; Pravilnik o dodatnoj obrazovnoj, zdravstvenoj i socijalnoj podršci detetu, učeniku i odraslom, (2018). „Sl. glasnik RS” br. 80/2018; Pravilnik o osnovama programa predškolskog vaspitanja i obrazovanja (2018). „Sl. glasnik RS – Prosvetni glasnik”, br. 16/2018; Vodič Nastavnici/vaspitači kao nosioci kvalitetnog obrazovanja za svu decu, 2023. https://www.instagram.com/autizmologija

Јасмина Траиловић Сузана Илић Снежана Јовановић Сузана Живановић Милина Петровић ПУ „Лане“ Кучево, Кучево